Владимир и Урош Тројановић

Владимир Тројановић - Зулејима

Владимир Тројановић - ***

Владимир Тројановић - Ја те љубим ...

Владимир Тројановић - Јутрења у манастиру Савини

Владимир Тројановић - Сан

Владимир Тројановић - Тренутак за оцјену на пјесме «Српство»

 

 ***********************

Урош Тројановић - Бокешка ноћ

Родитељи Владимира и Уроша Тројановића били су Иво и

Ђурђина. Иво је био поморски капетан. Преселио се у Дубро-

вник ради школовања дјеце. Умро је у Дубровнику 28. јуна

1889. године.

Др Владимир Тројановић је рођен у Росама (Луштица)

1864. године. Студирао је медицину у Грацу од 1885. до 1892.

Службовао је као љекар у Врлици и у Рисну 47. Приликом

именовања за општинског љекара у Врлици 1892. Новљани су му приредили вечеру. Владимир се захвалио: „... а кад куцне час, браћо моја, сјетите се и ви мојих ријечи, сјетите се заклетве моје и видјет ћете, да је одржана српска ријеч, видјет ћете да је долетио у ваше коло, да неустрашиво и ведра чела с вама заједно помогне Боки и Српству своме“.  За општинског љекара у Рисну постављен је 1897. године.

Од 1898. до 1904. био је бокешки заступник на Далмати-

нском сабору.

Често је нападан од противника. Сплитско „Јединство“,

гласило Хрватске народне странке, у броју 61 из 1899. изнијело је двије клевете против др Владимира Тројановића. У „Дубровнику“ од 6. августа 1899. г. Тројановић одговара на ове лажи  Хрватске народне странке и износи: „Гоњени бијесном, неславенском политиком, они не схваћају да Србин живи, да је јунак, да српска мисао – којој Хрвати морају благодарни бити ако ишта народнога имају, да српска мисао на Балкану маршира и да је ништа зауставити неће...“ и „нека зна Јединство да на мом челу нема љаге. Нека упамти Јединство да Тројановић и као Србин и као српски народни посланник никад клонути неће.“

Владимир је као пјесник и текстописац сарађивао у „Јаво-

ру“, „Српском магазину“, „Словинцу“, „Србадији“, „Стражи-

лову“, „Новој Зети“... Већина његових пјесама су патриотске.

Приликом откривања споменика Ивану Гундулићу 1893.

дошло је из Боке у Дубровник око 500 изасланика, и то сви у

народним ношњама, са познатим хором „Јединство“. Међу

њима су се истицала браћа Тројановићи чија је једна од пје-

сама била посвећена прослави. Међутим дошло је до

провокација од стране власти и праваша из Загреба и

Далмације, предвођених Јурајем Бјанкинијем. На повике о

хрватству Дубровника и Гундулића браћа Тројановићи су им

одговарали. Међутим кад су почеле пријетње и пјесма „Славо-Србом штрик (уже) за врат“, Срби су одлучили да ћутањем сачувају достојанство скупа.

Трећег дана прославе, на Видовдан поподне, многи су

отишли да се поклоне гробу Меда Пуцића. На гробу је боке-

љски хор „Јединство“ отпјевао „Вјечнаја памјат“ а Владимир

Тројановић је одржао бесједу о Меду Пуцићу подсјећајући

присутне како се приликом сахране Пуцића будући дугого-

дишњи радник на рјечнику ЈАЗУ Перо Будмани на гробу

заклео „да ће Медовим стопама ићи доклегод у њега куца

српско срце“. Др Владимир Тројановић, из Боке Которске,

ставши спрам гроба, рекао је од прилике ово: „Овај жарки

пољубац (говорник клече и пољуби гроб), пољубац је целог

Српства, које се ево из свих крајева наше велике српске ота-

џбине скупило да се сети овог светог места где у српској

земљи, у сени чипреса, лавора и маслине сниваш, бесмртни,

вечни санак. Бесмртни песниче, твој слободни дух, твоје велико српско срце храбри нас, јер песма твоја са висина све-

могућим гласом силно нас зове, да учимо и да се уздамо у бољу будућност народа српског, који си ти, верни, бесмртни син његов увек прослављао. И гле данас, ево Српства твог на гробу твоме; ево нас да се још једном, враћајући се испред Гундулићева кипа, закунемо теби да ћемо следити твојим стопама, да ћемо чувати твој и наш српски град као и овај твој гроб да га душман не отме, докле и једног Србина траје!“ Народ ганут на ове речи кликну „Слава!“ Полиција је убрзо забранила даље задржавање на гробу.

Група праваша из Далмације и Дубровника 17. јула 1898.

године паробродом „Дубровник“ кренули су у посјету Котору.

Циљ ове групе је био отворена провокација. На главном тргу у Котору под хрватским заставама почели су урликањем: „Живио хрватски Котор! Живјела хрватска Бока!“. Њима су се супротставили Которани предвођени својим посланицима Квекићем, Вукотићем и Тројановићем.

Владимир Тројановић је иступио пред праваше кличући:

„У име 30.000 Срба Бокеља, које ми част и срећа што заступам, кажем вама браћо, да је ово српска земља вазда била и бити ће.

Живјела српска Бока и српски Котор! Живио српски народ!“

Тада је дошло до сукоба Срба Бокеља са жандарима. Жандари

су чак ухапсили Владимира Тројановића. Послије четврт сата, на интервенцију српских посланика, Владимир је пуштен а Бокељи су га одушевљено поздравили: „Живио српски посланик Тројановић!“

Др Владимир Тројановић умро је годину дана послије

брата Уроша, 1904. године. Наиме, након смрти свог брата

Уроша оболио је нервно и лијечио се у Грацу и Шибенику гдје је умро 3. (16) јула 1904. Оставио је иза себе жену. сина гимназијалца и кћерку ученицу „дјевојачког института на Цетињу“.

Опраштајући се од њега, велики културни радник, Вељко Ра-

дојевић је написао: „Требали смо те, да нас твоја крилата ријеч тргне из дријемежа и хладног размишљања, да нас задахне својим дахом, да нас електрише – да нас оживи. Јест, требали смо те и како смо те требали!...Његови су говори у сабору низ српских патњи и невоља што их недужан народ трпи од владе и њених чиновника.“

Урош студент права, патриотски пјесник рођен је 1882.

године у Росама. Учио је гимназију у Дубровнику. Омладинци Стијепо Кобасица и Урош Тројановић су 1900. године покренули рукописни лист „Пома“, по истоименој пјесми Меда Пуцића. Лист је од наредне године уређивао и својеручно исписивао Петар Колендић. Лист је излазио једанпут мјесечно и имао је широк круг сарадника међу којима и младог Владимира Ћоровића. Лист је у једном примјерку кружио међу ученицима и био веома читан. Гимназијалци су се састајали у читаоници Дубровачког радничког друштва и у забаченој крчми Ника Њирића, гдје се читало и расправљало о књижевности и политици али су се и пјевале српске патриотске пјесме, као

„Радо иде Србин у војнике“. Покренута је истрага против ча-

сописа али су сви примјерци на вријеме уништени. Гимнази-

јалци су саслушавани и Петар Колендић је избачен из гимна-

зије. Након завршене гимназије Урош је уписао Правни факултет у Бечу.

У „Срђу“ број 19 из 1902. Антун Фабрис, уредник листа,

објавио је пјесму Уроша Тројановића „Бокељска ноћ“. Пјесма

је одмах забрањена, а штампарија запечаћена, а Антун Паса-

рић ухапшен. Преметачине су трајале неколико дана. Фабрис

је ухапшен на жељезничкој станици у Гружу, при повратку са

првог новинарског конгреса у Београду. Одмах је спроведен у

тамницу Кармен. Неколико дана касније младог Уроша стра-

жарно допратише из Беча. У тамници се заједно нађоше ова

три Србина.

Један од разлога хапшења Антуна Фабриса је било и ње-

гово учешће на конгресу новинара у Београду, крајем октобра 1902. Због тешких услова у затвору и одлагања суђења узбуни се штампа у Србији а нарочито лист „Одјек“. Побунила се и штампа у Француској, Енглеској и Русији. Штампе париске и стране на сједници одржаној у Паризу послаше телеграм министру предсједнику Керберу заузимајући се за ослобођење затворених Срба. Процес се завршио као сви велеиздајнички  процеси у Аустрији. Професор Зора са Цетиња дошао је као свједок и растумачио значај пјесме а посебно њен последњи дио. Затвореници су пуштени послије два мјесеца, 25. децембра.

На жалост због лоших услова у затвору, у зимско доба,

Урош се разболио. Наставио је школовање у Бечу гдје се ли-

јечио од болести бубрега. Неколико мјесеци прије његове смрти умире му мајка Ђурђина. Урош је умро 19. децембра 1903. у 22. години живота. Од посљедица тамновања за непуну годину дана умрли су и Антун Фабрис и Пасарић.

Небојша Рашо - „Знаменити Бокељи синови српског Босфора”

 **************************************

† Др. Владимир Тројановић.

Родио се 1864. г. у Росама, убавом приморском селу поносне нам Боке. Гимназијалне науке изучио је с одличним успјехом у нашем славном Дубровнику, а лијечничке у Грацу. Син дичног поморског капетана Ива, који је под српском и аустријском заставом, по разним морима и градовима, уз гусле пјевао српску славу и српске јунаке, и за пуних 40 година на броду налагао бадњаке, славу славио и слава му помагала, и Анђе, рођене Калуђеровић, српкиње по пут оних, које нам историја велича, завјетовао се, на њиховим грудима, да ће служити њиховим и свију поштењаковића, узвишеним српским идеалима. Он је завјет испунио с девизом: „Све за српство!“ Био је лијечник у Врлици па у Рисну. Пјевао је у Јавору под уред. Огњановића и „Срп. Магазину", Миковића, а сарађивао је у Срп. Гласу под. ур. Бјелановића. Кад га је Бока изабрала за посланика на далм. сабору, повикнуо је: „Говорићуданас о мојој милој Боки, јер ме жеља тамо вуче да тај убави цвијетзалијем и да му живота дадем!" Он је говорио, он је Боки и у опће српству част чинио. Умро је умоболан у шибеничкој болници 1904. г. У Боку га жеља вуче“, па:

И ако му почивало

Није туђе, него наше,

Пренес'мо га, јер милија

Од свјета му Бока бјеше. 

Омладино! ти, која си се његовим збором и твором оправдано одушевљавала, подизала га и клицала му, прени се да му се кости пренесу у родну груду. Народ који штује заслужнике и заслужује да их има!

Вјечна ти памјат незаборављени Владо!

"Бока" 1913

                  **************************************

† Uroš Trojanović

Na novu godinu po n. k. umro je u Dubrovniku pravnik Uroš Trojanović, pjesnik B o k e š k e  n o ć i, koja pjesma bješe toliko uzbune, toliko stradańa i toliko posļedica donijela, da je i samomu pjesniku pospješila smrt. Ńežan i osjetljiv, kao što je bio Uroš Trojanović, nije mogao da izdrži bez narušeńa zdravlja svoga zatvor u vlažnijem i nezdravijem dubrovačkijem tamnicama. Tu je dobio klicu bolesti, koja je uništila ńežni tjelesni sastav ńegov poslije godinu dana od oslobođeńa.Uroš Trojanović rodio se je u Rosama u Boci Kotorskoj g. 1881. Svršio je gimnazijalne nauke u Dubrovniku s odličnijem uspjehom. Zatim je nastavio na bečkoj universitati pravne nauke, koje mu ne bješe suđeno dovršiti, te uložiti i svoje snage za boljitak Srbâ na Primorju.

Uroš Trojanović pokazao je pravi pjesnički talenat u dvjema pjesmama, objavļenijem u “Srđu”: Bokeška noć i prigodom 50-godišńice od smrti Branka Radićevića.

Nijesu to samo lijepi stihovi, već duboko promatrańe života i prilikâ. Nije to prazno naricańe i tužakańe, već muška riječ obučena u lijep pjesnički oblik. Osim ovijeh dviju pjesama ima u “Srđdu” još po koja ocjena izašla iz Uroševa pera. Naročito ono o Lazarici ili ti boju na Kosovu od Nikole Ðorića pokazuje i poznavańe i razumijevańe srpske kńiževnosti. Sudeći po ovijem počecima sigurno možemo kazati, da je preranom smrću Uroša Trojanovića srpska kńiga izgubila vrijedna i talenovana radnika, koji sun a Primorju tako rijetki.

Slava Urošu Trojanoviću

SRР br. 1  1904.