Бокешка ноћ
(Посвећено омладини бокешкој)
Бока спава у наручју мира,
Ситни вео њене груди дира;
Нарав мртву пуну тајног чара,
Пој славуја тако разговара;
А на небу ситне звјезде дрхћу,
Ко да поглед врћу
Сребрноме челу бокешкога мора
И зелених гора.
Пуних цвјећа и мирисних трава,
Винограда и берних дубрава,
Витих јела
И питних маслина-
И дворова б'јелих
Старих развалина.
Бока бдије у поноћно доба
К'о невјеста ноћ прије вјенчања,
Пуна наде и слатког уфања;
Да младост убере цвијеће,
Да живота сване јој прољеће,
Ох, гледај је
Како је поносна
Земља моја гнијездо јунака,
Колијевко мила
Кршнијех горштака,
Морнара српскога
Питомо станиште.
Поморкиња вила
Убаво рочиште
Никад љепша искра од љепоте
Не засину у генија глави,
Никад нарав у промјени вјечној
У љепше се рухо не обави,
Него кад је ставила Свемоћна
Ова чуда ноћна,
Ово небо ово море сиње
И бујно растиње,
Ове крше-поносито ст'јење
Што оживјет знаде
Успомена славних
На хиљаде.
У свечаном руху
Бока чека...
Сад ће њено поплавити море
Безброј пуних бокешкијех бродова
А силно ће одјекнути горе
Од поклика рођених синова.
Та спасења химна
Небу ће да хрли
А стара ће мајка
Сина да загрли;
Да му жива на аманет свети
Преда и повјери
Бокешке врлети.
С Ловћена ће зора ружичастих зрака
Освијетлити боје српскога барјака
Штоно се поносно поврх брода вије
Као да се оној зори дивној
Мило смије...
У свечаном руху
Бока чека...
За час ... поплавише море
Сломљена крмила
Листом њене одјекнуше горе
Плачем тужних вила
*
Ох, дабогда, дасам лаг'о
У очају, што ме свлада!-
Ох, дабогда, да оживи
У мом срцу стара нада.
*
Омладино, браћо мила,
Ти народа снаго прва
Сложно, снажно, силно, српски
Да стрвемо гадног црва.
Наметнице, гамад љуту,
Да тријебимо до истраге
Да ко сунце чисто сине
Лице Боке – мајке драге.
Омладино, граби журно
Прије него зора сине,
Да имадешто обасјат:
Борбу српске омладине.
Ја без труда и без борбе
Душа клоне и млитави;
Жив је умро, ко не зађе
У живота бој
крвави!
Нема коментара:
Постави коментар