Uroš Trojanović - Rat za Srpski jezik i pravopis

 

Rat za Srpski jezik i pravopis

Posvećeno Branku Radičeviću

 

Po pešteram samotnijem,

Gdje orlovi gn’jezda viju,

Kod hajdučkog jatagana

Vidio si Pojeziju,

Gdje kroz strune od gusala

Namrštena vedri čela;

A kroz oči sokolove,

Muške oči hajdukove

Gdje probija misô smjela.

 

I ta misô, divna misô.

Na vrsima od hanġara

I u c’jevi ġeferdara

Uskrsnuća čeka dane –

Svijetle megdane.

 

U Topoli mač zablista

Kao zv’jezda prehodnica

I proli se našim nebom

Sjajna zv’jezda osvetnica.

 

Višńićeve moćne gusle

Zagrmješe kô gromovi:

U okriļu div-junaka

Srpski jezik slobodi se

Zlatnoj dovi.

 

U Tršiću Ravijojla

Čedo povi;

Dositej ga, mudri starac,

Zlatnim perom blagoslovi.

 

Tek je čedo povoj svrglo

I kńizi se naučilo,

Guslarevih sa usana

Zlatnu riječ biležilo;

 

Iz naroda sve za narod

On ispisa kńige vele:

Nove “kńige carostavne”

Budućnosti evanđeļe.

 

No iz izbe, mračne izbe

Sumornijeh manastira,

Višńićeve gušiť zvuke

Htjede neka stara lira;

 

Al’ na čelo Višńićevo

I na pero Karaġića

Pustila je zrake zlatne

Sjajna zv’jezda Daničića.

 

U slojeve najmračnije

Pustila je svjetlost svoju;

„Rat za jezik i pravopis”

Dopao je mladom Branku

Svom heroju.

 

Kô što Tirtej nekad drevni

Dušmanina lirom svlada:

Tako Branko sa guslama

U boj sveti hrli sada.

 

Odjekuju moćne gusle

Kao poklik od boraca;

Srpski jezik triumf slavi

Od Dunava do Knezlaca.

 

Kô grom grme snažne gusle,

Srpske vile kroz nih zbore;

Srpski jezik jezdom jezdi

Od Balkana pa na more.

 

Sve što mu se na put desi

Pod gudalom sve to pane;

Srpski jezik jezdom jezdi

Od Balkana do Ļubļane.

 

***

Stražilovo, divni Brankov visu,

Tužno mjesto đačkoga rastanka,

Novim ćeš se odjenut’ cvijetom

Bit’ ročište đačkoga sastanka.

 

U Srpskih vila sojevi izbrani

Dohrliće iz svojih gnijezda,

Stražilov ponositi brijeg

Brankova će okrunit’ zvijezda.

 

I ta zvjezda vodiļa će biti

Prostranome Brankovome kolu,

А Srpstva će genij plemeniti

Dat’ ti, Branko, zlatnu avreolu.

 

Tvoju raku i docni pasovi

Kititi će lovorikom svetom,

Tvoja misô, tvoji divni snovi

Omladini biće amanetom.

 

Dubrovnik, 1. Avgusta 1903.

 

Uroš Trojanović

Владимир Тројановић - Бокешки поморац

Бокешки поморац

 

Родитељу! Вјечни покој снивај,

А ја ћу ти покрај гроба бдјети,

Мирисаво ту ћу гојит цв’јеће

И синовљом сузом заливати,

Докле младо срце ми ускуца,

Па ће теби лака земља бити,

Српска земља, наша Бока дивна...

 

Пјесму је на Видовдан 1889. написао др Владимир Ивов Тројановић, рођен у Росама (Луштица) 1864. године, заступник Боке Которске у Далматинском сабору.

 

Из књиге Небојше Раша „Знаменити Бокељи“, том III, стр. 105 (Херцег Нови 2010). 

 

В. Тројановић - Тренутак за оцјену на пјесме «Српство»

 

Тренутак 

за оцјену на пјесме «Српство», спј. Ф. Ј. Ковачевић, правник

 

С оног врха снијежне висине,

— Умни поглед вараве милине —  

У бездану јаму и несрећу,

А у пакост клету и још већу,

Ах, онамо, гдје већ наде није,

Гледах срце што га сунце грије.

Пак га гледах гдје у сјени лежи

И без санка да га крвник прежи,

Кому судби би природе друге

Што га дивљег из љуцке jaруге,

Вељег гр’jеха, нечовјечне крви,

На св’јет даде да га невин мрви,

Дави, гњечи и живјет му не да,

Грђа да га, не обара б’једа

Да немио друштво не отрује,

Да потомак на њега не пљује.

Љуцки роде! што се већ не будиш?

Љуцки роде! што ли зло не кудиш?

 Јер те само измучено око

Свег прелети као пица соко,

Пак ти лаким, хај поносно својим,

У лудости оплетеним в’јенцем,

Силан каже: — Геније сам вељи –,

Од два стабла као кад се дебљи

Не искриви већ поносно бани

А млађега свог гледа од лани,

Пропаст. Ране, кад ми, пјесмом видаш,

Кад копрену с друштва црну скидаш,

Тад те славим, тада ми помажеш

Праву стазу; јe спас јер ми кажеш.

“Геније сам”  - клањам ти се -  реци. 

Сад Дарвина и Његуша стеци. . . , :

И полети, ослободи своје

Грдне таме и моје и твоје.

Ак’ Хораца правило и немаш,

Мој, пјесниче, исто друштво гледаш

Бистрим умом генијалног духа.,

И појиш ме пречиста ваздуха

Даха твога и љубави твоје,

А видиш ми љуте ране моје.

Пјевај. IIамти. Помогла те вила,

Дарвина те и Гета сјетила.

Око твоје оҳоло не било

Јер незнанство правду би добило.

 

В. Тројановић

1883.