Др Владимир Тројановић - Сан

Сан

Посвећено српској омладини

Ко си ти, о дивна момо

Што на моје падаш груди?

Шаље ли те Бог с Ловћена,

Ил’ те шаљу смртни људи?

Шаље ли те драга сјена

Са Косова крвавога?

Ој, кажи ми, заклињем те,

И тако ти живог бога!

Ноћ  је блага, све је тихо,

Млад се мјесец помолио,

С небројеним зв’јездицама

Дражесно се загрлио.

Мирно море, љупким валом,

Српску земљу разговара,

У варљивој игри својој -

Љуби, грли, пак је кара.

Сва природа тихо спава,

Као душа у покоју -

Ох, сад реци ко си, што си?

О, наслони главу твоју,

Чуј у грудма како бије!

Чуј, па куцни нек т’ отвори,

И све нек ти, све нек каже,

За чим чезне, што га мори.

Гле, у сјенкам, што се вију,

Кроз маглице оне сиве,

Распознавам - мируј срце -

Њене црте милостиве.

И све ближе, и све ближе ….

Красно јој се лице смије:

На поздрав јој усне справне,

Из ока јој љубав сије.

Ти, божанства сваког пуна,

Ходи, ходи жељо жива,

Душо смрти и живота,

Ој, слободо заношљива!

Ако нађеш срце моје

У грудима скамењено -

Ти, о дивна, надахни га,

Дај, што му је намјењено!

У том часу - поноћ куцну ….

Диже жарко осјећање -

Тај једини час радости,

То слободно уживање!

Мјесто оне бајне ноћи,

Гледам поље трновито,

По којему, зли духови,

Поскакују грчевито.

Чујем јаук, рику, треску

Чујем гвожђа звекет љути:

Демони се приближују,

Ропским гњевом надахнути,

К’о  из пакла огањ сипљу,

За никога већ не хају, -

Само мене, род мој траже,

Да Србина освајају …..

Златна сјено, бајна слико,

Мој животе, моја надо,

Сад помози, сад избави,

Да ме не би тиран свлад’о.

А ја ти се кунем, дивна,

Да ћу теби вјеран бити,

И како ме ти научиш,

Ја ћу браћу соколити!

Поноћ куцну …. све ишчезну ….

Опет благи зефир хлади,

А премила слика она -

По челу ме руком глади.

По небеским сводовима,

Зв’јездице се проливају,

И путнику своме кажу,

Којем ће се сврнут крају.

Ко си ти, о дивна момо?

“Казуј, казуј ……

- Ја сам српска Сунчаница

- Од Косова останула!

- Ја сам тебе и твој народ

- Са слободом задахнула!

- Ја ћу с тобом вазда бити,

- С тобом Српство …………”

Сунце јарко са Истока,

Цијеломе Српству грану!

Пробудих се ….. ох вјерујем,

Ја вјерујем овом сану!

         Др. Владимир Тројановић

Српски магазин за 1897. год.

† Др. Владимир Тројановић.

Родио се 1864. г. у Росама, убавом приморском селу поносне нам Боке. Гимназијалне науке изучио је с одличним успјехом у нашем славном Дубровнику, а лијечничке у Грацу. Син дичног поморског капетана Ива, који је под српском и аустријском заставом, по разним морима и градовима, уз гусле пјевао српску славу и српске јунаке, и за пуних 40 година на броду налагао бадњаке, славу славио и слава му помагала, и Анђе, рођене Калуђеровић, српкиње по пут оних, које нам историја велича, завјетовао се, на њиховим грудима, да ће служити њиховим и свију поштењаковића, узвишеним српским идеалима. Он је завјет испунио с девизом: „Све за српство!“ Био је лијечник у Врлици па у Рисну. Пјевао је у Јавору под уред. Огњановића и „Срп. Магазину", Миковића, а сарађивао је у Срп. Гласу под. ур. Бјелановића. Кад га је Бока изабрала за посланика на далм. сабору, повикнуо је: „Говорићу данас о мојој милој Боки, јер ме жеља тамо вуче да тај убави цвијетзалијем и да му живота дадем!" Он је говорио, он је Боки и у опће српству част чинио. Умро је умоболан у шибеничкој болници 1904. г. У Боку га жеља вуче“, па:

И ако му почивало

Није туђе, него наше,

Пренес'мо га, јер милија

Од свјета му Бока бјеше.

Омладино! ти, која си се његовим збором и твором оправдано одушевљавала, подизала га и клицала му, прени се да му се кости пренесу у родну груду. Народ који штује заслужнике и заслужује да их има!

Вјечна ти памјат незаборављени Владо!

"Бока" 1913