понедељак, 21. април 2014.

Др Владимир Тројановић - Сан





Сан
Посвећено српској омладини

Ко си ти, о дивна момо
Што на моје падаш груди?
Шаље ли те Бог с Ловћена,
Ил’ те шаљу смртни људи?
Шаље ли те драга сјена
Са Косова крвавога?
Ој, кажи ми, заклињем те,
И тако ти живог бога!

Ноћ  је блага, све је тихо,
Млад се мјесец помолио,
С небројеним зв’јездицама
Дражесно се загрлио.
Мирно море, љупким валом,
Српску земљу разговара,
У варљивој игри својој -
Љуби, грли, пак је кара.

Сва природа тихо спава,
Као душа у покоју -
Ох, сад реци ко си, што си?
О, наслони главу твоју,
Чуј у грудма како бије!
Чуј, па куцни нек т’ отвори,
И све нек ти, све нек каже,
За чим чезне, што га мори.

Гле, у сјенкам, што се вију,
Кроз маглице оне сиве,
Распознавам - мируј срце -
Њене црте милостиве.
И све ближе, и све ближе ….
Красно јој се лице смије:
На поздрав јој усне справне,
Из ока јој љубав сије.

Ти, божанства сваког пуна,
Ходи, ходи жељо жива,
Душо смрти и живота,
Ој, слободо заношљива!
Ако нађеш срце моје
У грудима скамењено -
Ти, о дивна, надахни га,
Дај, што му је намјењено!

У том часу - поноћ куцну ….
Диже жарко осјећање -
Тај једини час радости,
То слободно уживање!
Мјесто оне бајне ноћи,
Гледам поље трновито,
По којему, зли духови,
Поскакују грчевито.

Чујем јаук, рику, треску
Чујем гвожђа звекет љути:
Демони се приближују,
Ропским гњевом надахнути,
К’о  из пакла огањ сипљу,
За никога већ не хају, -
Само мене, род мој траже,
Да Србина освајају …..

Златна сјено, бајна слико,
Мој животе, моја надо,
Сад помози, сад избави,
Да ме не би тиран свлад’о.
А ја ти се кунем, дивна,
Да ћу теби вјеран бити,
И како ме ти научиш,
Ја ћу браћу соколити!

Поноћ куцну …. све ишчезну ….
Опет благи зефир хлади,
А премила слика она -
По челу ме руком глади.
По небеским сводовима,
Зв’јездице се проливају,
И путнику своме кажу,
Којем ће се сврнут крају.

Ко си ти, о дивна момо?
“Казуј, казуј ……
- Ја сам српска Сунчаница
- Од Косова останула!
- Ја сам тебе и твој народ
- Са слободом задахнула!
- Ја ћу с тобом вазда бити,
- С тобом Српство …………”

Сунце јарко са Истока,
Цијеломе Српству грану!
Пробудих се ….. ох вјерујем,
Ја вјерујем овом сану!

         Др. Владимир Тројановић

Српски магазин за 1897. год.




† Др. Владимир Тројановић.
Родио се 1864. г. у Росама, убавом приморском селу поносне нам Боке. Гимназијалне науке изучио је с одличним успјехом у нашем славном Дубровнику, а лијечничке у Грацу. Син дичног поморског капетана Ива, који је под српском и аустријском заставом, по разним морима и градовима, уз гусле пјевао српску славу и српске јунаке, и за пуних 40 година на броду налагао бадњаке, славу славио и слава му помагала, и Анђе, рођене Калуђеровић, српкиње по пут оних, које нам историја велича, завјетовао се, на њиховим грудима, да ће служити њиховим и свију поштењаковића, узвишеним српским идеалима. Он је завјет испунио с девизом: „Све за српство!“ Био је лијечник у Врлици па у Рисну. Пјевао је у Јавору под уред. Огњановића и „Срп. Магазину", Миковића, а сарађивао је у Срп. Гласу под. ур. Бјелановића. Кад га је Бока изабрала за посланика на далм. сабору, повикнуо је: „Говорићу данас о мојој милој Бокијер ме жеља тамо вуче да тај убави цвијетзалијем и да му живота дадем!" Он је говориоон је Боки и у опће српству част чинио. Умро је умоболан у шибеничкој болници 1904. г. У Боку га жеља вуче“, па:

И ако му почивало
Није туђе, него наше,
Пренес'мо га, јер милија
Од свјета му Бока бјеше.

Омладино! ти, која си се његовим збором и твором оправдано одушевљавала, подизала га и клицала му, прени се да му се кости пренесу у родну груду. Народ који штује заслужнике и заслужује да их има!

Вјечна ти памјат незаборављени Владо!


"Бока" 1913








Нема коментара:

Постави коментар