Посвећено
српској омладини
Ко си ти,
о дивна момо
Што на
моје падаш груди?
Шаље ли те
Бог с Ловћена,
Ил’ те шаљу
смртни људи?
Шаље ли те
драга сјена
Са Косова
крвавога?
Ој, кажи
ми, заклињем те,
И тако ти живог
бога!
Ноћ је блага, све је тихо,
Млад се
мјесец помолио,
С
небројеним зв’јездицама
Дражесно
се загрлио.
Мирно
море, љупким валом,
Српску
земљу разговара,
У варљивој
игри својој -
Љуби,
грли, пак је кара.
Сва
природа тихо спава,
Као душа у
покоју -
Ох, сад
реци ко си, што си?
О, наслони
главу твоју,
Чуј у
грудма како бије!
Чуј, па
куцни нек т’ отвори,
И све нек
ти, све нек каже,
За чим чезне,
што га мори.
Гле, у
сјенкам, што се вију,
Кроз
маглице оне сиве,
Распознавам
- мируј срце -
Њене црте
милостиве.
И све ближе,
и све ближе ….
Красно јој
се лице смије:
На поздрав
јој усне справне,
Из ока јој
љубав сије.
Ти, божанства
сваког пуна,
Ходи, ходи
жељо жива,
Душо смрти
и живота,
Ој,
слободо заношљива!
Ако нађеш
срце моје
У грудима
скамењено -
Ти, о
дивна, надахни га,
Дај, што
му је намјењено!
У том часу
- поноћ куцну ….
Диже жарко
осјећање -
Тај једини
час радости,
То
слободно уживање!
Мјесто оне
бајне ноћи,
Гледам
поље трновито,
По којему,
зли духови,
Поскакују
грчевито.
Чујем
јаук, рику, треску
Чујем гвожђа
звекет љути:
Демони се
приближују,
Ропским
гњевом надахнути,
К’о из пакла огањ сипљу,
За никога
већ не хају, -
Само мене,
род мој траже,
Да Србина
освајају …..
Златна
сјено, бајна слико,
Мој животе, моја надо,
Сад помози, сад
избави,
Да ме не би тиран
свлад’о.
А ја ти се кунем,
дивна,
Да ћу теби вјеран
бити,
И како ме ти научиш,
Ја ћу браћу соколити!
Поноћ куцну …. све ишчезну
….
Опет благи зефир
хлади,
А премила слика она -
По челу ме руком
глади.
По небеским сводовима,
Зв’јездице се
проливају,
И путнику своме кажу,
Којем ће се сврнут
крају.
Ко си ти, о дивна
момо?
“Казуј, казуј ……
- Ја сам српска Сунчаница
- Од Косова останула!
- Ја сам тебе и твој
народ
- Са слободом
задахнула!
- Ја ћу с тобом вазда
бити,
- С тобом Српство
…………”
Сунце јарко са Истока,
Цијеломе Српству
грану!
Пробудих се ….. ох
вјерујем,
Ја вјерујем овом сану!
Др. Владимир Тројановић
Српски магазин за 1897.
год.
† Др. Владимир Тројановић.
Родио се 1864. г. у Росама, убавом приморском селу поносне нам Боке. Гимназијалне науке изучио је с одличним успјехом у нашем славном Дубровнику, а лијечничке у Грацу. Син дичног поморског капетана Ива, који је под српском и аустријском заставом, по разним морима и градовима, уз гусле пјевао српску славу и српске јунаке, и за пуних 40 година на броду налагао бадњаке, славу славио и слава му помагала, и Анђе, рођене Калуђеровић, српкиње по пут оних, које нам историја велича, завјетовао се, на њиховим грудима, да ће служити њиховим и свију поштењаковића, узвишеним српским идеалима. Он је завјет испунио с девизом: „Све за српство!“ Био је лијечник у Врлици па у Рисну. Пјевао је у Јавору под уред. Огњановића и „Срп. Магазину", Миковића, а сарађивао је у Срп. Гласу под. ур. Бјелановића. Кад га је Бока изабрала за посланика на далм. сабору, повикнуо је: „Говорићу данас о мојој милој Боки, јер ме жеља тамо вуче да тај убави цвијетзалијем и да му живота дадем!" Он је говорио, он је Боки и у опће српству част чинио. Умро је умоболан у шибеничкој болници 1904. г. У Боку га жеља вуче“, па:
И ако му почивало
Није туђе, него наше,
Пренес'мо га, јер милија
Од свјета му Бока бјеше.
Омладино! ти, која си се његовим збором и твором оправдано одушевљавала, подизала га и клицала му, прени се да му се кости пренесу у родну груду. Народ који штује заслужнике и заслужује да их има!
Вјечна ти памјат незаборављени Владо!
"Бока" 1913
Нема коментара:
Постави коментар