Владимир Тројановић - Јутрења у манастиру Савини

Јутрења у манастиру Савини

(Посвећено побратиму Србину свештенику Лазару Дајичићу).

У савинском манастиру

На јутрењу звона звоне,

И Србину јасно зборе

Да се нада, да не клоне!

Милогласни сложни звуци

Кроз дубраву одјекују;

Љупки славуј и с њим шева

Из долине прижељкују.

У тој светој хармонији,

У прољетном одисају,

Ој нађите лијек мени, —

Бокешкоме уздисају.

На јутрењу, на јутрењу!

Чуј како не звоно зове,

Ој у звуку оног звона —

Чуј молитву пјесме ове.

***

Из старинске књиге своје,

Венијамин, отац благи,

На јутрењу бога моли

Да сачува народ драги.

Ја му тихо одговарам

И налазим светог мира —

Како би ми лака била

Земља овог манастира!

***

На јутрењу .... ој радости!

Ту је негда витез био,

Ту је мачем крвавијем

Причестит се долазио!

Хај, ту су се орли српски

Живим богом заклињали;

Српско благо и завјете

На аманет остављали.

Крст пречасни позлаћени

Калуђери уздизаху,

А за златном, за слободом —

Српски борци уздисаху!............

***

Ах како ми јутрос бива,

Кад се топло молим богу:

Дај ми боже да слободно

„Ја сам Србин”—рећи могу.

Владимир Тројановић

"Нова Зета" Цетиње бр. 9 1889.

† Др. Владимир Тројановић.

Родио се 1864. г. у Росама, убавом приморском селу поносне нам Боке. Гимназијалне науке изучио је с одличним успјехом у нашем славном Дубровнику, а лијечничке у Грацу. Син дичног поморског капетана Ива, који је под српском и аустријском заставом, по разним морима и градовима, уз гусле пјевао српску славу и српске јунаке, и за пуних 40 година на броду налагао бадњаке, славу славио и слава му помагала, и Анђе, рођене Калуђеровић, српкиње по пут оних, које нам историја велича, завјетовао се, на њиховим грудима, да ће служити њиховим и свију поштењаковића, узвишеним српским идеалима. Он је завјет испунио с девизом: „Све за српство!“ Био је лијечник у Врлици па у Рисну. Пјевао је у Јавору под уред. Огњановића и „Срп. Магазину", Миковића, а сарађивао је у Срп. Гласу под. ур. Бјелановића. Кад га је Бока изабрала за посланика на далм. сабору, повикнуо је: „Говорићу данас о мојој милој Боки, јер ме жеља тамо вуче да тај убави цвијет залијем и да му живота дадем!" Он је говорио, он је Боки и у опће српству част чинио. Умро је умоболан у шибеничкој болници 1904. г. У Боку га жеља вуче“, па:

И ако му почивало

Није туђе, него наше,

Пренес'мо га, јер милија

Од свјета му Бока бјеше.

Омладино! ти, која си се његовим збором и твором оправдано одушевљавала, подизала га и клицала му, прени се да му се кости пренесу у родну груду. Народ који штује заслужнике и заслужује да их има!

Вјечна ти памјат незаборављени Владо!

"Бока" 1913