В. Тројановић - Тренутак за оцјену на пјесме «Српство»

 

Тренутак 

за оцјену на пјесме «Српство», спј. Ф. Ј. Ковачевић, правник

 

С оног врха снијежне висине,

— Умни поглед вараве милине —  

У бездану јаму и несрећу,

А у пакост клету и још већу,

Ах, онамо, гдје већ наде није,

Гледах срце што га сунце грије.

Пак га гледах гдје у сјени лежи

И без санка да га крвник прежи,

Кому судби би природе друге

Што га дивљег из љуцке jaруге,

Вељег гр’jеха, нечовјечне крви,

На св’јет даде да га невин мрви,

Дави, гњечи и живјет му не да,

Грђа да га, не обара б’једа

Да немио друштво не отрује,

Да потомак на њега не пљује.

Љуцки роде! што се већ не будиш?

Љуцки роде! што ли зло не кудиш?

 Јер те само измучено око

Свег прелети као пица соко,

Пак ти лаким, хај поносно својим,

У лудости оплетеним в’јенцем,

Силан каже: — Геније сам вељи –,

Од два стабла као кад се дебљи

Не искриви већ поносно бани

А млађега свог гледа од лани,

Пропаст. Ране, кад ми, пјесмом видаш,

Кад копрену с друштва црну скидаш,

Тад те славим, тада ми помажеш

Праву стазу; јe спас јер ми кажеш.

“Геније сам”  - клањам ти се -  реци. 

Сад Дарвина и Његуша стеци. . . , :

И полети, ослободи своје

Грдне таме и моје и твоје.

Ак’ Хораца правило и немаш,

Мој, пјесниче, исто друштво гледаш

Бистрим умом генијалног духа.,

И појиш ме пречиста ваздуха

Даха твога и љубави твоје,

А видиш ми љуте ране моје.

Пјевај. IIамти. Помогла те вила,

Дарвина те и Гета сјетила.

Око твоје оҳоло не било

Јер незнанство правду би добило.

 

В. Тројановић

1883.

Владимир Тројановић - Зулејима

Зулејима

(Из првог дијела пјесама)

Јa нe мoгox себе свладат,

Срце бјеше к’о у тигра —

Прохтје му се у грудима,

С демонима да се игра.

Никад мира ни покоја

У мом срцу није било;

Сваког часа — к’о у боју

Ту се много крви лило.

Ни бог сами није знао

Ко ће мегдан одржати, —

Ил’ ће можда гавран црни

Над рујином царевати

Али у тој плахој борби

Једног красног љетњег дана,

Показа се глава твоја

Са љепотом овјенчана.

Разјарено срце моје

Мегдан бјеше одржало,

У том часу само за те,

За слободу закуцало.

ІІ.

Бог велики нама даде

Да живимо сретне дане,

Да чезнемо, да с’ надамо

Све док Српству зора сване.

Па и сунце када сијне,

А нас више неће бити...

Друге жеље, друге чежње,

Небо ће нам отворити.

Са висина, душо моја,

Гледаћемо земље миле

Како су се за навијек,

К’о сестрице загрлиле.

III .

ПІта је оно за чим Србин

Од Косова увјек гине?

Шта је оно за чим чезне

Да с истока сунце сијне?

Преслабо је људско слово

Да свијету то нав’jести;

То ће само српска мис’о,

Све у једно коло свести.

У коло ће теби, душо,

Сви кићени доћи свати,

Брaћa, сестре и рођаци –

И велика наша мати.

Ти ћеш прва, дивна момо,

Свијех редом целивати,

А теби ће српска мајка

Благослове свете дати.

IV.

Сјећаш ли се кад Максима

У Дубровник донијеше?

Зоран јунак за крст часни

И слободу пао бјеше.

Под оружјем Херцеговци

Свог витеза испратише,

И у светом српском храму

Пред олтаром положише.

Кад се црни покров диже,

Силан Максим ко да збори

Ама јаох, на грудима

Смртна рана се отвори.

Сви нијеми и снуждени

Дивна борца гледали смо!

За крст часни и слободу –

Српског бога молили смо.

Ах, ал’ срце скамењено ...

Јер већ тужно дође доба,

Да Максима испратимо

Пут његова хладна гроба.

Вас Дубровник похитао

Да јунака свог испрати,

Мртва госта ковчег свети,

Трофејима да позлати.

Ја се сјећам кад си, душо,

Крај Максима приступила

И у име српског града,

Ловором га окитила.

Ој пресретна, не лиј сузе,

Није Максим погинуо;

Он је тамо врх Ловћена

Бритком ћордом ускрснуо.

Дубровник, године 1885.

Владимир Тројановић

“Босанска Вила” бр. 16    1889.