Бокешки поморац
Родитељу! Вјечни покој снивај,
А ја ћу ти покрај гроба бдјети,
Мирисаво ту ћу гојит цв’јеће
И синовљом сузом заливати,
Докле младо срце ми ускуца,
Па ће теби лака земља бити,
Српска земља, наша Бока дивна...
Пјесму је на Видовдан 1889. написао др Владимир Ивов Тројановић, рођен у Росама (Луштица) 1864. године, заступник Боке Которске у Далматинском сабору.
Из књиге Небојше Раша „Знаменити Бокељи“, том III, стр. 105 (Херцег Нови 2010).
Тренутак
за оцјену на пјесме «Српство», спј. Ф. Ј. Ковачевић, правник
С оног врха снијежне висине,
— Умни поглед вараве милине —
У бездану јаму и несрећу,
А у пакост клету и још већу,
Ах, онамо, гдје већ наде није,
Гледах срце што га сунце грије.
Пак га гледах гдје у сјени лежи
И без санка да га крвник прежи,
Кому судби би природе друге
Што га дивљег из љуцке jaруге,
Вељег гр’jеха, нечовјечне крви,
На св’јет даде да га невин мрви,
Дави, гњечи и живјет му не да,
Грђа да га, не обара б’једа
Да немио друштво не отрује,
Да потомак на њега не пљује.
Љуцки роде! што се већ не будиш?
Љуцки роде! што ли зло не кудиш?
Јер те само измучено око
Свег прелети као пица соко,
Пак ти лаким, хај поносно својим,
У лудости оплетеним в’јенцем,
Силан каже: — Геније сам вељи –,
Од два стабла као кад се дебљи
Не искриви већ поносно бани
А млађега свог гледа од лани,
Пропаст. Ране, кад ми, пјесмом видаш,
Кад копрену с друштва црну скидаш,
Тад те славим, тада ми помажеш
Праву стазу; јe спас јер ми кажеш.
“Геније сам” - клањам ти се - реци.
Сад Дарвина и Његуша стеци. . . , :
И полети, ослободи своје
Грдне таме и моје и твоје.
Ак’ Хораца правило и немаш,
Мој, пјесниче, исто друштво гледаш
Бистрим умом генијалног духа.,
И појиш ме пречиста ваздуха
Даха твога и љубави твоје,
А видиш ми љуте ране моје.
Пјевај. IIамти. Помогла те вила,
Дарвина те и Гета сјетила.
Око твоје оҳоло не било
Јер незнанство правду би добило.
В. Тројановић
1883.
