петак, 8. март 2019.

Владимир Тројановић - Јутрења у манастиру Савини






Јутрења у манастиру Савини
(Посвећено побратиму Србину свештенику Лазару Дајичићу).

У савинском манастиру
На јутрењу звона звоне,
И Србину јасно зборе
Да се нада, да не клоне!

Милогласни сложни звуци
Кроз дубраву одјекују;
Љупки славуј и с њим шева
Из долине прижељкују.

У тој светој хармонији,
У прољетном одисају,
Ој нађите лијек мени, —
Бокешкоме уздисају.

На јутрењу, на јутрењу!
Чуј како не звоно зове,
Ој у звуку оног звона —
Чуј молитву пјесме ове.

***

Из старинске књиге своје,
Венијамин, отац благи,
На јутрењу бога моли
Да сачува народ драги.

Ја му тихо одговарам
И налазим светог мира —
Како би ми лака била
Земља овог манастира!

***

На јутрењу .... ој радости!
Ту је негда витез био,
Ту је мачем крвавијем
Причестит се долазио!

Хај, ту су се орли српски
Живим богом заклињали;
Српско благо и завјете
На аманет остављали.

Крст пречасни позлаћени
Калуђери уздизаху,
А за златном, за слободом —
Српски борци уздисаху!............

***

Ах како ми јутрос бива,
Кад се топло молим богу:
Дај ми боже да слободно
„Ја сам Србин”—рећи могу.

Владимир Тројановић

"Нова Зета" Цетиње бр. 9 1889.




† Др. Владимир Тројановић.
Родио се 1864. г. у Росама, убавом приморском селу поносне нам Боке. Гимназијалне науке изучио је с одличним успјехом у нашем славном Дубровнику, а лијечничке у Грацу. Син дичног поморског капетана Ива, који је под српском и аустријском заставом, по разним морима и градовима, уз гусле пјевао српску славу и српске јунаке, и за пуних 40 година на броду налагао бадњаке, славу славио и слава му помагала, и Анђе, рођене Калуђеровић, српкиње по пут оних, које нам историја велича, завјетовао се, на њиховим грудима, да ће служити њиховим и свију поштењаковића, узвишеним српским идеалима. Он је завјет испунио с девизом: „Све за српство!“ Био је лијечник у Врлици па у Рисну. Пјевао је у Јавору под уред. Огњановића и „Срп. Магазину", Миковића, а сарађивао је у Срп. Гласу под. ур. Бјелановића. Кад га је Бока изабрала за посланика на далм. сабору, повикнуо је: „Говорићу данас о мојој милој Боки, јер ме жеља тамо вуче да тај убави цвијет залијем и да му живота дадем!" Он је говорио, он је Боки и у опће српству част чинио. Умро је умоболан у шибеничкој болници 1904. г. У Боку га жеља вуче“, па:

И ако му почивало
Није туђе, него наше,
Пренес'мо га, јер милија
Од свјета му Бока бјеше.

Омладино! ти, која си се његовим збором и твором оправдано одушевљавала, подизала га и клицала му, прени се да му се кости пренесу у родну груду. Народ који штује заслужнике и заслужује да их има!

Вјечна ти памјат незаборављени Владо!


"Бока" 1913