уторак, 16. јун 2020.

Владимир Тројановић - Зулејима






Зулејима
(Из првог дијела пјесама)

Јa нe мoгox себе свладат,
Срце бјеше к’о у тигра —
Прохтје му се у грудима,
С демонима да се игра.

Никад мира ни покоја
У мом срцу није било;
Сваког часа — к’о у боју
Ту се много крви лило.

Ни бог сами није знао
Ко ће мегдан одржати, —
Ил’ ће можда гавран црни
Над рујином царевати

Али у тој плахој борби
Једног красног љетњег дана,
Показа се глава твоја
Са љепотом овјенчана.

Разјарено срце моје
Мегдан бјеше одржало,
У том часу само за те,
За слободу закуцало.


ІІ.

Бог велики нама даде
Да живимо сретне дане,
Да чезнемо, да с’ надамо
Све док Српству зора сване.

Па и сунце када сијне,
А нас више неће бити...
Друге жеље, друге чежње,
Небо ће нам отворити.

Са висина, душо моја,
Гледаћемо земље миле
Како су се за навијек,
К’о сестрице загрлиле.


III .

ПІта је оно за чим Србин
Од Косова увјек гине?
Шта је оно за чим чезне
Да с истока сунце сијне?

Преслабо је људско слово
Да свијету то нав’jести;
То ће само српска мис’о,
Све у једно коло свести.

У коло ће теби, душо,
Сви кићени доћи свати,
Брaћa, сестре и рођаци
И велика наша мати.

Ти ћеш прва, дивна момо,
Свијех редом целивати,
А теби ће српска мајка
Благослове свете дати.


IV.

Сјећаш ли се кад Максима
У Дубровник донијеше?
Зоран јунак за крст часни
И слободу пао бјеше.

Под оружјем Херцеговци
Свог витеза испратише,
И у светом српском храму
Пред олтаром положише.

Кад се црни покров диже,
Силан Максим ко да збори
Ама јаох, на грудима
Смртна рана се отвори.

Сви нијеми и снуждени
Дивна борца гледали смо!
За крст часни и слободу –
Српског бога молили смо.

Ах, ал’ срце скамењено ...
Јер већ тужно дође доба,
Да Максима испратимо
Пут његова хладна гроба.

Вас Дубровник похитао
Да јунака свог испрати,
Мртва госта ковчег свети,
Трофејима да позлати.

Ја се сјећам кад си, душо,
Крај Максима приступила
И у име српског града,
Ловором га окитила.

Ој пресретна, не лиј сузе,
Није Максим погинуо;
Он је тамо врх Ловћена
Бритком ћордом ускрснуо.

Дубровник, године 1885.

Владимир Тројановић

“Босанска Вила” бр. 16    1889.








Владимир Тројановић - ***






***

На високој голој хриди
Што у силну мору плива,
Стоји моје голо т’јело —  
И валове дочекива.

Све је црно ... Као да сам
Сам остао овом св’јету,
Па сад и ја задњу чекам
Из пучине срџбу клету.

Као брда уздижу се
Горди вали из пучине,
А нада мном сињи галеб  
Као нека нада мине...

Оловом се поврх мене
Васељена одјенула,
А у сињем недогледу
Бјеше муња сијевнула.

Грозни призор гледајући
Очајне сам број’о часе,
И у море заронивши,
Рекох: Бог нек Боку спасе.

Бока Которска 1880.

Владимир Тројановић







Владимир Тројановић - Ја те љубим ...






Ја те љубим ...

Ја те љубим тако м’ Бога
Ког народи прославише;
Покрај Ганга, покрај Нила....
Кад храмове посветише.

Да се једном навеземо
Гдје храмови стоје свети,
Гдје бурнијем вјековима,
Тајна сфинга главом пр’јети.

Ја те љубим, ја те грлим
Ал’ те молим и заклињем,
Да још једном, моја душо,
Запловимо к мору сињем ;

Ах, посљедње боравиште
Ту нек наша љубав нађе;
A Питија штa гoд хоће — Л
удом свјету нек погађе.

Владимир Тројановић

“Босанска Вила” бр. 11 и 12   1890.